Ta naša vodenica je bila najbolja na celom putu, od Beograda do Kosovske Mitrovice. Drugi, koji su jaz odvajali na Ibru i Studenici, nisu mleli zimi, kada tija voda, u jazu, zaledi i led okove vodeničko kolo. Tu na našoj Planačkoj reci, mlelo se i zimi i leti. Jer voda je bila brza i nije mogla da se zaledi ni po najvećoj ciči. Ako bi se šta leda nakupilo , dole na vodeničkom kolu, to bi otopili bakračom vrele vode, jer na sred vodenice je bilo ognjište sa verigama. Tu su pomeljari sedeli , u krugu oko vatre, čekajući da im se samelje žito.
Da , bilo je tako, kako ti kažem. Čiča je to veče, banuo sa vojskom, pravo na vrata vodenice. Tad je bio mnogo mlađi, no što sam ja sada, a meni je danas osamdeset i sedma godina. Sad nešto računam, te četrdeset i četvrte godine je imao tek, koji mesec, više od pedeset godina. A i ljudi su, čini mi se, u tim godinama izgledali mnogo matoriji. Oni momci, oko njega, bejahu mnogo mlađi. Njih je sedam bilo: Čiča, njegov pratioc i još dva oficira i četiri vojnika. Krenuli, sa Ravne Gore ka Kopaoniku, gde je Keser imao svoj logor.
Tri dana, rekoše, ništa jeli nisu, pa moliše , oca mi Krstivoja, da im spremi nešto, da prezalogaje. On nabaca projinog brašna u vrelu vodu, te na onim verigama, zamirisa kačamak.
-Posno vam je ovo, a ja ovde u vodenici, nemam ništa drugo – veli im moj otac Krstivoje- No ako hoćete, ovaj moj Mali će vam pokazati put do naših kuća, te pošanjite nekoga da donese belog mrsa.
Onom najmlađem vojniku narediše da samnom krene do kuća. Tu ti mi, u onom mraku, pokucamo na Strinina vrata. Onaj vojnik poče da se izvinjava, što je tako banuo u sred noći. Gasa u selu, već odavno, bilo nije, te ti Strina zapali parče luča da, sa njim, osvetli mlekar sa čamovim kacama u kojima se čuvao sir i kajmak. U neku činiju, nabaca podobru gomilu sira i starog kajmaka i dade je onom vojniku. Posle je otac, onaj kajmak, odvojio i zamešao u vrećem kačamaku.
Tu ti se oni okrepiše malo. Posle im nasusmo po koju rakiju, te zameziše sa onim Strininim sirom. Bogu hvala, makar smo rakije imali, koliko nam treba, jer u ovim našim brdima, retko koja godina izda.
Negde pred zoru, Čiča naredi pokret dalje ka Kopaoniku.
Tu na pragu vodenice, okrete se, zavuče ruku u nedra i izvadi platnenu kesu, koja je bila kanapom okačena oko vrata. Razveza onu kesu i izvadi jedan dukat . Reče mom Krstivoju da dukat odnese toj ženi koja je, za njegovu vojsku, u onoj noći, odvojila kajmak i sir.
Tako i bi. Strina je posle rata, onaj dukat pretopila, u Novom Pazaru, kod nekog kujundžije i od njega je naparavila dve burme. Sa tim burmama je je oženila mog brata od strica.
‘Vala Bogu, taj rat smo nekako pregrmeli. Ako ništa drugo, za našu familuju je bilo projinog brašna, tako da gladni bili nismo.
Sa Planojevićima je bilo drugačije. Jevrem je, još pre rata, imao svoju strugaru, a onda i hotel, tu na ušću Studenice u Ibar. Strugaru je pokretala parna mašina, uvežena iz Engleske. Onaj otpad od drva je ložio, a onda je para, dalje, pokretala gatere. Cela poljana iza Planojevića hotela je bila prekrivena, uredno složenom građom. Odatle su zapregom vukli grede i čamove daske, do železničke stanice, pa je ta roba stizala i do Grčke.
A onda su Jevrema slomili. Ubiše mu crveni, Miloša, sina jedinca, negde pri opsadi Kraljeva, u jesen četrdeset i prve. Bio je mlad, tek svršeni pitomac, kraljevske vojne akademije.
Pričalo se, da su ga zarobili, negde kod Bapskog Polja. Tu je zasedao njihov „revolucionarni sud“, te ga, ni krivog ni dužnog, osudiše na smrt streljanjem. Pričali su posle da je Miloš, tu pred puščanim cevima, tražio da mu ne pucaju u glavu . I tražio je da mu dozvole da očešlja gustu kosu, ispod oficirske šapke. Tako je, lep i mlad, poginuo. Telo su mu, tu na ledini, pokrili nekim kamenjem, a raku nisu ni kopali. Dva meseca kasnije, Jevrem je sina dovezao, makadamom , uz Ibar, volujskim kolima. Telo je ušuškao u tek pokošenu, cirovu detelinu, kako se ne bi, uz put, raspalo.
Mi o svemu, dugo, nismo ni smeli da pričamo. Jevremovu kafanu – hotel sa sobama na spratu, oteli su komunisti i nisu je vratili naslednicima, ni do dana današnjeg.
Jedino se neko osmelio da Miloševu sliku, u uniformi, sa šapkom na glavi, okači na zidu. A onda su je, neki drugi skinuli.
I rekao sam sadašnjim zakupcima kafane: Ja tu kafu, više popiti neću, dok sliku Miloševu ne vrate. On je naslednik i gazda. On sa neba, nadgleda sve goste i svaki račun u toj kafani. A tu računica, još od četrdeset i prve, čista nije…
Ne ide na dobro, kada tuđe otimaš. Ovi crveni su dolazili u našu vodenicu, natovare na konje džakove sa projinim brašnom i ne mašu se za novčanik. Nije ih bilo briga što, od ono malo tvog ujma, moraš vratiti pomeljarima, sve do poslednjeg kilograma. Jedan je tako natovario dva džaka na neko mršavo kljuse i krenuo put Plane, gde im je bio logor. U neki vakat mu palo nam um da se on popne konju na samar. Ono kljuse, nije moglo da izdrži, klonu prednjim nogama, te ti se on strmoglavi niz liticu i osta mrtav na licu mesta. Kažem ti, ne valja , ako si alav na tuđe. Kad pomisliš da si sve završio, dođe đavo, pa ti čestita.
A Čiča, Čiča je zlatom plaćao kačamak, sir i kajmak, tu u našoj vodenici.
Nikom dužan ostao nije.
Diskutovanje